ALPI

mnogo postoji pasoša izvan gnjilih
stopala uskraćenih putovanja
raskopanim rupama porekla i potoka krvi

nije se snašla u starim linijama ljubavi
i tinja bolovima afiniteta reč u ljubljani
popijen prijateljskim licima

svaki korak smrznuta je suza u šumi
utrula u lišću zalaska telesnosti
jutro što grize putovanje u povratku doma

bušnim đonovima starenja
robujemo prolaženju misleći da znamo
fotone i zvezde u vrhovima prstiju

u bioskopima smo sanjali

vožnju biciklom preko noćnog neba

i žudnju za povratkom kući

mada setim se da postojiš i ti zagledan
u bitna pitanja i da upravo grabiš sve
trzaje ogledala u hotelima

u usputnom odrazu u niklu pisoara

alpi milovani razvučenim oblacima
u daljini nad lenjim i tupim fasadama grada
dodirnuti ispruženim vrhom dlana

u svežoj posteljini, novog, usputnog hotela
zgužvani ječanjem sirene dana kao
slomljeni nokti na obaračima sutrašnjice

foliramo nova postojanja

mada sve vrišti od eona bez nas.

kamena bronza

rasprodate oči majke

na buvljaku mrtvih vojnika

očevima glad olova
halapljivi za razlog

pred nama je

pad novih generacija

pred nama je

slavlje novog vasptanja

nije da slavimo

mnoge modrice

u očima pendreka tek čuče
ni za šta

a nije baš jednostavno

razbiti se niz lice ulice

i staklo biti providno za

nemogućnost

da slavim ženu u tišini
i novi spomenik za decu

savremenost

Zamračio se ekran kada me je pogledala trunka

kojoj sam želeo da se obratim. Svi sanjaju.

Posebno jutros dok pevaju poslednje ptice,

nakon hordi vrana što zalaze u sumrak nad gradom.

Pevam.

Nokat mi je slomljen. Boli me.

I vrisak je uguran u usta.

One strane koju boli svet.

Stadoh da se podelim a krila nemam da se pridružim,

Ne mogu da kreštim.

Ne znam zašto se toliko susreću u usklicima

Fašia?

SMRTI

Hvala ti što smo uvek bili
Zajedno

I kad me je pitala samoća
Gde sam?

Uvek si bila kao galop
Crne grive kroz noć.

Hej. Znam te kao delić sebe.
U staklu mene.

Neću tako lako
da te, pobegnem.

Tvoja mračna i beskrajna
svila

Nežnija je

od dodira sve pesme.

VAŠKE

Svaka je suza pronašla svoj put
I nije imala bore za niz. Koji je smela da se si slizne.

U tamno jutro iza rupica nastaje raspričavanje lica
doživljenosti. A odmah zatim i naša smrt.

Nema za kim više da se zaplače. Jebo te,
Glasovi majki utihnule su pred toplotom ekranske placente.

Životinja je snažnija od sadržaja unutarnjosti kože,
a plač ćemo zaboraviti. Kao što ga delimo.

Zaboravićemo san, i dnevnost, zaboravićemo
Znanje i želju, zaboravićemo. Dah.

U tom toplom krilu zagrljenosti treperi mleko sigurnosti
i retko ko jede bankine na putu. Radi tuđe radosti.

Draže nam je da gledamo kako nam se smeju zubi.
Dok nas žderu.

Vaške.

JUTRO

Moje je meso puno duvana i isparenja od dnevnih kurvarluka,
Sam nemam šta da si više priredim osim tvoje gole

Noge. (O, te noge su mi došle glave!)
Vrištim kao kanarinac zarobljen u tvom burnom srcu...

Ti si najjednostavniji oblik mene, a ipak mrzim te predano
kao mašina. Ošišaću te!

Ti si najbolja floskula za mene, i plašim te se.
Svuda u mesu osećam: tvoj, i moj, smrad.

Skupa. Samostalni gradovi čekaju naše držanje dlanovima.
Tvoj sam tamo gde počinješ da se misliš.

Noć se sva zgovnala u jebenu razglednicu s mora.
A dlanovi nam suvi od talasa.

Među njima.

pIJANA TELA U HLADNOJ SVETLOSTI VELEGRADA

Bili smo upravo tu i sve što čujemo: ZNAMO.
Mi, trule kruške tradicionalne poezije i mi

Zagledani u beskraj... Flamingo se trže žuto.
Antena smisla zatalasala je na zastavi svih nas

Žena, kao prastari mag preuzima asfalte i korake.
Vreme je za oružje. Zrno tela uvek je veće

Od voća ostarele duše beznađa. A tada:
Odstrel lica u gas. Bezglasno? Ili ćudljivo?

(nismo li svi pomalo pomislili da smo...)

SVEČANOST

Počinje dan koji svoje sidro
ima u prošlostima

Plovilo se rudarski golo 
Noktima

Crnica nikada nije bila 
Crvenija od sjaja

Neki ljudi??? kopali su oči 
Jedni drugima

KLIKERA

Tripotezno pobediti
Rupe halapljivo oko.

Kucnuti svako pero
U staklu rupe.

Rupom gucnuti
Svaku potrebu

Pobedom klikera
Protiv mama rupe.

SVILA

Rastrgnuti ruke zagrljajem

Kao seme s maslačka u trenu

Ka nepoznatom jeziku

U saznanju halapljivosti

Zaspati bez nerviranja

I biti mek: k’o lek.

SAMOSTALNOST

Ne znajući, naleteo sam na živu silu,

Kao da smo bili dva kamena.

Sudar je iscureo u nepoznavanje

Za obraze i poljupce.

A sati i sekunde, kao makaze,

Postajući minuti satarama,

Upravo nama...

TELA

Trajanje u svitanju je hod sa svetlom u prozoru.
Tamo se stiču senke jutra. Blede

Jezicima ljubavi i troše se u zagrljajima
Sutrašnjih razočaranja.

U tamošnjem granju ustanovili smo upotrebu
Novih dana.

Gde nam je hrana
Kada sopstvene nokte milosrdno grickamo?

A svako je niko
I svi smo sve.

PUSTOŠ

Sve te knjige su oko mene da čekaju
da ih ne sagledam i sve ćuti.

Danas je prvi dan jeseni a ti si na moru
tamo gde se gušta i miruje

bol. A sve se snalazi oko nas tako trulo
kao da je jabuka bila za oboje tu.

Naredbe nam guraju u usta i samo nam je ostala
Želja.

LICE

Nekad nije u džepu a trebalo bi da bude
Svestrano za potrebe tuđih organa

Kao namerno poređenje unutar ovoga:
Nemam ga i nije moje za tebe

ZAUSTAVLJANJE

Vidim te i sama si.
Kao nečija suza što vrišti za tobom.

GILGAMEŠ

Nemam nameru da dišem tobom.
Svoje molekule vazduha zaradio sam bez novca.

I sve slike.

Koliko bi me koštala tvoja sudbina,
Kada bih je zaradio bez tvojeg disanja,
Na špriceru koji nam sipa čovek iz Gangeša?

IZDISAJ

Fejsbuk treba iskorištavati u TAZ svrhe!!!

Treba poustovati sopstvena poetska govna

bez zadrške. Jer,

Fejsbuk je mašina mesta koja vapi za elementima ljudskosti,

to traži i to beleži. To prebrojava.

A mi smo svi samo:

Ljudskost.

I posebni kvalitet poslednje tišine.

Pred sumrak ljudskosti.

 

 

 

 

SKROZNOST

Mislio sam da ti uzmem sve
U vezi s ljubavima bele boje.

A onda sam se setio sonetaIa
I pevao sam osam od Šekspira

Nisam fazon.
Za supermarkete.

Valjda se to zna kada sam gde?
A ti u meni...

SVE

Budem svoj kada mi se dozvoli da se smejem s tobom.
Ali dozvola je štura, i nedovoljna.

Budem svoj kada mi se dozvoli da budem tvoj tobom,
A dozvola je široka i nepotrebna..

Sve se oseća.
Sve se već vidi.

Sve ne trerba nit tebe nit mene,
Sve se već odigralo predavno ...

Sve se već...
Sve je već...

IZLET

Imamo sve halapljivosti. Ljubimo se i snatrimo o večosti.
Naše su ruke zrake sunca što diraju u zavete starih preloma.

Nama se ne daje da trčimo jer novac nije duh
A srce nam preskače prepone duše.

Kuda smo se zadenuli bez gaća?
Igle naše ljubavi ne umeju da nas zašiju,

A imamo kuda da se pružamo kao pisak lastavice...
U smrti, pred bespućima praznih džepova.

Jedva svuda, a nimalo sami. Ćutimo tuđu tugu
Kao da nije naša.